Pi­še: Lea Le­a­ni


Hva­la. Ri­ječ ko­ja ima ma­gič­na svoj­stva. Za­hval­nost je most iz­me­đu lju­di, pro­du­že­nje lje­po­te od­no­sa, po­što­va­nje, po­ne­kad lju­bav... Na­šim ro­di­te­lji­ma i ni­su po­treb­ni po­klo­ni i pu­ke ri­je­či “iz­re­ci­to­va­ne” za­hval­no­sti. Ro­di­te­lji za svo­ju dje­cu sa­mo že­le da bu­du sreć­na. To im je naj­ve­će hva­la.
Mo­žda, ipak… Mo­ram da pri­znam da sam lo­ša u is­ka­zi­va­nju za­hval­no­sti.
Da li je raz­log u to­me što sam ra­no po­če­la da ra­dim i da se bo­rim za se­be, ne znam?! Ali, ono što u ovim go­di­na­ma po­u­zda­no znam je­ste da pro­šlost ne mo­že­mo da mi­je­nja­mo, ne mo­že­mo ni da je vra­ti­mo, za­to vo­di­te ra­ču­na da se na vri­je­me za­hva­li­te oni­ma ko­ji to naj­vi­še za­slu­žu­ju. Da­kle, ova­ko:
Dra­gi ma­ma i ta­ta...
Hva­la vam pri­je sve­ga što ste mi po­da­ri­li ži­vot i za­to što ste se uvi­jek tru­di­li da mi pru­ži­te sve. Sje­ćam se svih spa­va­nja u kre­ve­tu sa va­ma, ka­da bih se upla­ši­la mra­ka. Pa on­da pri­ča, po­lju­ba­ca i ma­že­nja. Mo­je sr­ce sve to i dan da­nas pam­ti. Sma­tram da ste me sa­ču­va­li od svih lo­ših stva­ri. Hva­la vam što ste me vo­lje­li vi­še od sve­ga i što ste mi po­ka­za­li šta zna­či po­ro­di­ca. Na­u­či­li ste me da vo­lim, na­u­či­li ste me da po­štu­jem pra­ve lju­de i da ci­je­nim vri­jed­nost ži­vo­ta. Hva­la vam što mi po­red vas ni­če­ga ni­je fa­li­lo, čak i u da­ni­ma kad smo se do­vi­ja­li za par­če hle­ba, za knji­ge za ško­lu, za no­ve ci­pe­le, jer je sve to na­do­mje­šte­no lju­ba­vlju, bla­go­šću, smi­re­no­šću i vje­rom u to da će sve bi­ti u re­du. Hva­la vam što ste me i to­me na­u­či­li. Do ne­ba vam hva­la! Hva­la vam što vas ni­kad ni­sam ču­la da ne­ko­ga opsu­je­te, uvri­je­di­te, po­vri­je­di­te, po­ni­zi­te, pre­va­ri­te.  Hva­la vam što ni­ka­da ni­je bi­lo raz­lo­ga da se po­sti­dim što ste mi ro­di­te­lji, već da se sva­kog da­na sve vi­še i vi­še po­no­sim. 
Hva­la vam za ra­zu­mi­je­va­nje bez pre­ko­ra, za uva­ža­va­nje mo­jih iz­bo­ra bez osu­de, za­to što ste bi­li na mo­joj stra­ni, čak i ka­da je sve bi­lo pro­tiv me­ne.
Hva­la vam što ste bi­li naj­bo­lji ro­di­te­lji, mo­ji je­di­ni is­kre­ni pri­ja­te­lji, ne­se­bi­čan oslo­nac i ne­iz­mjer­na po­dr­ška; da me sa­slu­ša­te, da mi sve pro­či­ta­te iz po­gle­da i shva­ti­te iz uz­da­ha; da ka­že­te pra­vu ri­ječ u pra­vo vri­je­me ili sa­mo pri­gr­li­te u ti­ši­ni ka­da ri­je­či za­zvu­če su­vi­šno. Hva­la vam što ste se uvi­jek br­zo ra­do­va­li mom uspje­hu i još br­že bi­li tu da me utje­ši­te na­kon po­ra­za.  Hva­la vam što vas je uvi­jek za­ni­ma­la mo­ja ško­la, mo­je stva­ri, što smo sve rje­ša­va­li za­jed­no kao po­ro­di­ca.
Hva­la vam za sve pri­li­ke ka­da sam bi­la ne­sno­sna, a vi mi oću­ta­li. Hva­la vam za sve ono to što ste mi usa­di­li u že­lji da bu­dem do­bar čo­vjek. I hva­la vam što ste mi sve to osta­vi­li da me pod­sje­ća šta sam ima­la i šta i da­lje imam. A naj­ve­će hva­la što ste me od­ma­le­na uči­li da ne dam na se­be, da se uvi­jek bra­nim i ne po­ni­ža­vam pred dru­gi­ma.  Hva­la vam što ste baš vi mo­ji ro­di­te­lji. Što sam sta­ri­ja, to vi­še uvi­đam ne­ke stva­ri i to sam vi­še za­hval­ni­ja. To je za­hval­nost ko­ja se ne mo­že opi­sa­ti i za ko­ju se pla­šim da ni­ka­da ne­ću mo­ći da je vra­tim. Te­ško je pre­bro­ja­ti šta sve je­dan ro­di­telj ra­di i žr­tvu­je za svo­je di­je­te. Za­to ni­ka­da ne­moj­te za­bo­ra­vi­ti ko­li­ko vas ro­di­te­lji vo­le. Vri­je­me ko­je ima­te s nji­ma je, na­ža­lost, li­mi­ti­ra­no. Uz­vra­ti­te im lju­bav dok još mo­že­te i već da­nas im re­ci­te jed­no ve­li­ko hva­la.
(Autor­ka je knji­žev­ni­ca)